DECA SA POSEBNIM POTREBAMA: Zašto je Srbija gluva za naše živote?

Nije baš najjasnije koliko je uključenje dece sa posebnim potrebama u redovne razrede u našoj zemlji urodilo plodom, bez obzira što se skoro svakodnevno javljaju roditelji iz čitave Srbije žaleći se na probleme sa kojima se susreću u inkluzivnom obrazovnju
Autizam, dete sa autizmom

Foto: Ilustracija/Profimedia/BSIP

Deci sa posebnim potrebama je potreban i rad sa stručnim licima, poput defektologa, te njihovo uključivanje u redovnu nastavu podrazumeva da svaki razred ima i pomoćnog profesora/nastavnika koji će pomagati redovnom profesoru, što nije uvek slučaj u Srbiji.
U razgovoru sa Sabinom Ajholcer-Glišović, defektologom koja je radila u Srbiji neko vreme, a sada je u Beču i radi u struci, saznali smo:

– U Srbiji je inkluzija dece sa posebnim potrebama u redovnu nastavu drugačija nego u svetu. Obični profesori drže nastavu, a trebalo bi da bude uključen i defektolog baš zbog kvaliteta nastave koji je potrebno pružiti deci s posebnim potrebama. U Austriji, ako imaju dete lakše mentalno ometeno, imaju defektologa u redovnoj nastavi koji je u razredu i pomaže učiteljici. Inače u većini razreda su dve učiteljice, pomoćna i glavna. Takođe, da ne bi bilo zadirkivanja, učiteljica objašnjava đacima da ima i drugačije dece.  Da bi inkluzija funkcionisala kako treba, po razredu je potrebno da se obezbede  dve učiteljice, edukacija dece, učitelja, predavanja drugih stručnjaka. Mi u Srbiji nemamo još te uslove.
Od Gordane Cvetković, načelnice Školske uprave Beograd, Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, saznajemo:

– Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja je organizovalo obuke za inkluzivno obrazovanje u koje su bili uključeni predstavnici (stručni saradnici, vaspitači, nastavnici i razredne i predmetne nastave) predškolskih ustanova, osnovnih i srednjih škola. Obuka je realizovana za IOP-timove svih osnovnih škola i predstavnike svih srednjih škola (nacionalna obuka), a zatim i dodatne obuke u okviru različitih projekata (DILS, projekti UNICEF-a, Mreže podrške, CIP-a…)

Inače, inkluzija podrazumeva šire uključivanje dece ometene u razvoju u redovan sistem vaspitanja i obrazovanja, a iz obrazovnog sistema u sve segmente društvenog života i rada. U našoj zemlji redovni obrazovni sistem i sistem školovanja dece ometene u razvoju godinama funkcionišu odvojeno i bez ikakvih dodirnih tačaka. Međutim, u cilju obezbeđivanja neophodne podrške deci ometenoj u razvoju, pojavila se potreba približavanja ova dva sistema.Sa zvaničnog sajta grada Beograda saznajemo da od 201 osnovne škole, postoji 14 specijalnih, a od 87 srednjih škola – 5 specijalnih škola. Načelnica Cvetković je dalje rekla:


– Broj učenika u redovnim osnovnim školama sa kojima se radilo po individualnom obrazovnom planu (IOP) u školskoj 2013/14. godini je sledeći:

IOP 1= 4538 učenika, IOP 2=250 učenika, a mišljenje interesorne komisije kojim se predlažu mere individualizacije i/ili mere zdravstvene ili socijalne podrške ima 1.101 učenik.

Na osnovu podataka dostavljenih iz 17 predškolskih ustanova na teritoriji Beograda, broj dece kojima je potrebna dodatna podrška iznosi 281 u redovnim grupama i 169 dece koji su uključeni u razvojne grupe (vaspitne grupe dece sa smetnjama u razvoju).

JEDINI U SVETU: Samo Beograd ima mjuzikl u kome igraju deca sa autizmom! (FOTO)

Iz Republičkog udruženja Srbije za pomoć osobama sa autizmom saznajemo da se Udruženju skoro svakodnevno javljaju roditelji iz čitave Srbije sa problemima sa kojima se susreću u inkluzivnom obrazovnju, a da se Udruženje maksimalno trudi da svakome pomogne.

– Udruženje ima saznanja da je jedan broj nastavnika prošao obuku i edukaciju koja im omogućava kvalitetan rad sa decom u redovnoj nastavi. Ne znamo koji je to broj obučenih, ali možemo na osnovu razgovora sa roditeljima da konstatujemo da jedan određeni broj nastavnika nije senzibilisan i zainteresovan da radi sa decom sa autizmom. Mi ih ne osuđujemo, pošto smatramo da je njihova obuka trajala kratko, nismo sigurni koje uslove imaju.Da bi se inkluzivna nastava održavala kvalitetno i po propisanim i predviđenim standardima, jasno je da je za obrazovanje potrebno izdvojiti više novca.

Novčano stimulisani, profesori će  pored ljudskosti i suštinske želje da mališane sa posebnim potrebama uključe u svoje razrede, imati želju da se dodatno angažuju. Na sve to, dosta je stručnih a neangažovanih lica koji bi ovim mališanima ulepšali detinjstvo i odrastanje – zar nije vreme da ih se neko seti?